Svetski dan hrane je dan kada svi delimo iste rečenice: „Važno je jesti raznovrsno“, „Treba čuvati planetu“, „Hrana je dragocena“. I sve je to tačno, samo što, dok objavljujemo motivacione statuse, u kanti završava pola tanjira od ručka. Statistika kaže da danas ne živimo u eri nestašice, već u eri apsurda: bacamo toliko hrane da bismo, samo tim otpacima, mogli nahraniti sve one koji gladuju – i da nam ostane.

Procene Ujedinjenih nacija pokazuju da jedna trećina sve proizvedene hrane u svetu završi kao otpad, što znači da hranu ne gubimo zato što je nemamo, već zato što je ne cenimo. Evropa godišnje baci u proseku 131 kilogram hrane po osobi, a više od polovine tog otpada nastaje u domaćinstvima. Ne u hladnjačama, ne u supermarketima – u našim frižiderima, dok govorimo kako „nemamo šta da jedemo“.

Ironija ide dalje: bačena hrana odgovorna je za 8 do 10 odsto globalnih emisija gasova staklene bašte. Da je hrana država, bila bi treći najveći zagađivač na svetu – odmah iza Kine i SAD. Drugim rečima, klimatske promene ne prave samo fabrike i automobili. Pravi ih i jogurt zaboravljen na dnu police.

Planetarna dijeta ili – kako nahraniti svet do 2050. godine?

S druge strane, 735 miliona ljudi u svetu gladuje, od toga 30 miliona dece. To nije priča iz udžbenika geografije, već sadašnjost. Isto vreme, isti svet, dva paralelna univerzuma: u jednom se broji kalorija, u drugom se broji koliko dana je dete poslednji put jelo.

Zato Svetski dan hrane ne bi trebalo da bude samo nedelja inspirativnih heštegova, već trenutak da priznamo da promena ne počinje u institucijama, nego u tanjiru. Ne traži se da sad svi krenemo da sejemo svoje povrće i sušimo kore od krompira, dovoljno je da jedemo ono što kupimo. Da planiramo obroke. Da zamrzivač koristimo kao saveznik, a ne kao arhivu propalih pokušaja dijete.

Jer održivost nije apstraktna reč iz strategija razvoja, to je odluka da kilogram jabuka pojedeš stvarno, a ne metaforički. Danas je Svetski dan hrane. Možemo da objavimo citat o zahvalnosti. Ili možemo da pojedemo ostatke od juče. Planeta bi izabrala drugo.

• Svako od nas godišnje baci oko 74 kilograma hrane.

• Domaćinstva širom sveta bace oko 570 miliona tona hrane svake godine.

• Trećina sve hrane koja se proizvede nikada ne bude pojedena.

• Ako bi otpad od hrane bio država – bio bi treći najveći zagađivač na svetu, posle Kine i SAD.

• Hrana koju bacimo odgovorna je za 8 do 10% globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte.

• Za proizvodnju hrane koja se na kraju baci troši se 1,4 milijarde hektara zemlje, skoro cela teritorija Rusije.

• Za hranu koju nikada ne pojedemo potroši se oko 250 kubnih kilometara vode, kao da celu godinu dana teče reka Nil uzalud.

• Oko 14% hrane nestane još pre nego što stigne do prodavnice, u transportu, skladištima, preradi.

• Još 17% završi u kanti u radnjama, restoranima i našim frižiderima.

• Globalni agro-prehrambeni sistem godišnje ispusti 16,2 milijarde tona CO₂ ekvivalenta — više nego svi automobili, avioni i brodovi zajedno.

Foto: Freepik