„Odiseja“ je mit. Teško je poverovati da je čoveku zaista bilo potrebno čitavih deset godina da od Troje, na obali današnje Turske, stigne do rodne Itake. Još je teže poverovati da je na tom putu morao da se bori sa kiklopom, prolazi pored smrtonosnih vrtloga, susreće veštice i silazi u podzemni svet.

Ipak, Homerov ep možda nije nastao potpuno ni iz čega.

Iza nekih od najpoznatijih epizoda iz „Odiseje“ možda se kriju stvarne pojave sa kojima su se ljudi u antičkom svetu zaista susretali – od fosila drevnih slonova i opasnih morskih struja do biljaka koje su mogle da izazovu halucinacije i gubitak sećanja.

Dok se nova filmska verzija „Odiseje“ priprema za bioskope, naučnici su se još jednom vratili pitanju: koliko je stvarnosti možda bilo u jednom od najpoznatijih mitova svih vremena?

Kiklop možda nije bio samo plod mašte

U Homerovoj priči, kiklop Polifem je džin sa jednim okom na sredini čela koji zarobljava Odiseja i njegovu posadu. Nakon što pojede nekoliko njegovih ljudi, Odisej ga oslepljuje užarenim kopljem i sa ostatkom posade beži, vezujući se za stomake Polifemovih ovaca.

Jedna od teorija o poreklu priče o jednookom džinu povezuje Kiklopa sa fosilima drevnih slonova.

Na ostrvu Krit, gde su živeli antički Grci, pronađeni su fosili vrste Deinotherium giganteum, dalekog rođaka današnjih slonova koji je Evropom, Azijom i Afrikom lutao pre više miliona godina.

Lobanja slona ima velike otvore za oči, ali i ogromnu rupu u sredini. Reč je o otvoru kroz koji je prolazila surla. Međutim, za ljude koji nisu znali šta gledaju, ogromna lobanja životinje koja je u ramenima mogla da bude visoka i više od četiri metra lako je mogla da izgleda kao glava džina sa jednim okom.

Postoji i druga mogućnost.

Antićki Grci su mogli da budu upoznati sa ciklopijom, izuzetno retkim i smrtonosnim urođenim poremećajem kod kojeg se očne duplje tokom razvoja embriona ne razdvoje pravilno. Umesto dva oka, razvija se jedno, najčešće na sredini lica.

Ciklopija je izuzetno retka, ali su se slični poremećaji beležili i kod životinja, uključujući ovce, goveda i koze. U nekim slučajevima mogu biti povezani i sa ishranom životinja određenim biljkama.

Tri decenije od kako je rođena ovca Doli – prvi uspešno klonirani sisar

Scila i Haribda možda kriju stvarno opasno mesto

Jedna od najpoznatijih epizoda iz „Odiseje“ odvija se između Scile, šestoglave morske nemani, i Haribde, ogromnog vrtloga koji guta brodove.

Odisej tada ne uspeva da spase celu posadu, ali se iza ovog dela mita možda krije stvarna lokacija – Mesinski moreuz, uzak prolaz između Kalabrije i Sicilije.

U ovom području susreću se Jonsko i Tirensko more, čije se plime i oseke ne odvijaju istovremeno. Dok je nivo vode u jednom moru visok, u drugom može biti nizak.

Zbog toga u moreuzu nastaju snažne i promenljive morske struje. U određenim uslovima, posebno tokom jakih vetrova i oluja, one mogu da dostignu brzinu od oko pet metara u sekundi.

Kada se struje sudaraju ili kreću u različitim pravcima, mogu nastati vrtlozi. Kako se plime i oseke menjaju približno svakih šest sati, opasne pojave u ovom delu mora mogu se javiti više puta dnevno.

Drugim rečima, Haribda možda nije bila doslovno morsko čudovište, ali je opasnost koju je predstavljala mogla biti sasvim stvarna.

A kada je reč o Scili, u Mesinskom moreuzu i danas postoji ogromna morska litica koja se iz daljine, naročito tokom zalaska sunca, može videti kao tamna i neobična silueta.

Možda je upravo takav prizor bio dovoljan da u Homerovoj priči dobije šest glava.

Tajanstveni „lotus“ možda je bio samo voće

Nisu svi susreti u „Odiseji“ bili smrtonosni. Neki su više podsećali na neobičnu zabavu.

Kada Odisej pošalje svoje ljude da istraže jedno ostrvo, oni nailaze na Lotofage – narod koji jede biljku poznatu kao „lotus“. Nakon što probaju njen plod, ljudi gube želju da se vrate kući i zaboravljaju svoj prethodni zadatak.

Mnogi bi danas odmah pomislili na opijum ili neku drugu psihoaktivnu supstancu. Međutim, antički Grci su poznavali mak i opijum, a opijum se u „Odiseji“ pominje odvojeno.

Zato nije sasvim jasno šta je Homer podrazumevao pod „lotusom“.

Istraživanja su pokazala da su antički Grci različite biljke nazivali tim imenom. Neke su bile vrste vodenih biljaka, dok su drugi autori „lotus“ povezivali sa područjem severne Afrike.

Jedna od mogućnosti jeste da je reč bila o plodu drveta iz roda Ziziphus, poznatom kao kineska urma. Sam plod nema psihoaktivna svojstva, ali može da fermentiše.

Možda dakle nije bilo potrebno nikakvo čarobno voće da bi se ljudi „zaboravili“. Ponekad je dovoljan bio alkohol.

Cirka možda nije pretvarala ljude u svinje, ali je mogla da ih natera da se tako osećaju

U drugom delu priče, veštica Cirka daje Odisejevim ljudima napitak nakon kojeg oni postaju svinje.

Prava magija bi bila potrebna da se čovek fizički pretvori u životinju. Ali biljke koje menjaju percepciju i izazivaju halucinacije bile su stvarne.

Neke biljke koje su poznavali i ljudi u antičkom svetu, poput tatule i velebilja, sadrže supstance koje utiču na neurotransmitere u mozgu. One mogu izazvati halucinacije, delirijum, probleme sa pamćenjem i potpuno izmenjenu percepciju stvarnosti.

Osoba pod njihovim dejstvom mogla bi da izgubi osećaj za realnost i da poveruje da se zaista pretvorila u nešto drugo.

Odisej, međutim, uz pomoć boga Hermesa dobija biljku poznatu kao moli, koja ga štiti od Cirkinog napitka.

Naučnici su i ovde pokušali da pronađu moguću stvarnu osnovu. Jedna od teorija povezuje moli sa visibabom, biljkom koja proizvodi galantamin – supstancu koja utiče na nivo acetilholina u mozgu.

To je posebno zanimljivo jer su slične supstance kasnije proučavane i u kontekstu bolesti poput Alchajmerove bolesti.

Prirodno ne znači automatski i bezopasno

„Odiseja“ možda jeste priča o čudovištima, bogovima i vešticama, ali u njenoj pozadini mogu se pronaći brojni elementi stvarnog sveta.

Fosili su mogli da postanu inspiracija za jednookog džina. Opasne morske struje mogle su da prerastu u priču o ogromnom vrtlogu. Neobične biljke mogle su da izazovu halucinacije, gubitak pamćenja ili potpuno izmenjenu percepciju stvarnosti.

Ipak, naučnici upozoravaju na jednu važnu stvar: činjenica da je nešto prirodno ne znači da je bezopasno.

Biljke mogu biti lek, ali i otrov. Mogu da pomognu, ali i da izazovu ozbiljne promene u radu mozga.

Zato možda nikada nećemo sa sigurnošću znati šta je Homer zaista video, a šta je izmislio. Ali upravo u tome i jeste čar „Odiseje“.

Jer u mitu mogu da postoje i čudovišta i vrtlozi i veštice. A ponekad se ispostavi da je iza najneverovatnijih priča ipak stajao deo stvarnog sveta.

Foto: Magnific