Lubenica bez semenki, grožđe bez koštica, mandarine koje se lako ljušte i gotovo da nemaju semenke – voće koje je nekada bilo retkost danas je standard u supermarketima. Ali kako je postalo bezsemeno i da li to znači da je manje prirodno ili manje zdravo?
Ako ste ovog leta kupili lubenicu bez semenki, verovatno ste uradili ono što radi sve veći broj potrošača: izabrali ste praktičniju verziju voća. Nema vađenja semenki, nema pljuvanja koštica i manje je „posla“ pre nego što voće završi u tanjiru.
Ali iza savršeno jednostavne ideje „voće bez semenki“ krije se mnogo zanimljivija priča o genetici, oplemenjivanju biljaka, poljoprivredi i biodiverzitetu.
I prvo važno razjašnjenje: bezsemeno ne znači automatski GMO.
Kako voće uopšte može da bude bez semenki?
Kod različitih vrsta postoje različiti načini nastanka bezsemenih plodova. Kod nekih biljaka plod može da se razvije bez oplodnje, dok kod drugih oplodnja postoji, ali se embrion tokom razvoja ne razvije u zrelu semenku.
Dobar primer je grožđe bez koštica, kod kojeg dolazi do razvoja ploda, ali seme ne sazreva na uobičajen način.
Kod lubenice je priča još zanimljivija. Komercijalne bezsemene lubenice su najčešće triploidne biljke – imaju tri seta hromozoma, zbog čega uglavnom ne mogu da formiraju normalne, zrele semenke. One nisu isto što i genetski modifikovane biljke.
Da bi se dobila bezsemena lubenica, proizvođačima je ipak potrebna i druga, „obična“ lubenica koja služi kao oprašivač. Bez oprašivanja nema ni ploda.
Drugim rečima, ono što izgleda kao jednostavno uklanjanje semenki zapravo je rezultat pažljivog oplemenjivanja biljaka.
Zašto onda postoji strah od bezsemenog voća?
Jedan od razloga je vrlo intuitivan: semenka predstavlja mogućnost da biljka nastavi svoj život.
Ako pojedete jabuku i sačuvate seme, teoretski možete pokušati da iz njega uzgojite novu biljku. Kod nekih bezsemenih sorti to nije moguće na isti način. Proizvođači zato koriste druge načine razmnožavanja – na primer vegetativno razmnožavanje ili kupovinu novih sadnica.
To, međutim, ne znači da je bezsemeno voće „sterilno“, otrovno ili opasno za zdravlje.
Pravo pitanje je šire: koliko se savremena poljoprivreda oslanja na mali broj komercijalnih sorti i koliko time gubimo genetsku raznovrsnost?
Problem nije nužno u tome što voće nema semenke
Biodiverzitet poljoprivrednih kultura jeste važna tema. Kada se veliki deo proizvodnje oslanja na mali broj komercijalno atraktivnih sorti, može se smanjiti genetska raznovrsnost koja je važna za prilagođavanje biljaka bolestima, štetočinama i promenama klimatskih uslova.
Zato su tradicionalne, lokalne i stare sorte značajne. One predstavljaju svojevrsnu genetsku rezervu – materijal koji može biti važan za buduće oplemenjivanje i prilagođavanje poljoprivrede novim uslovima.
Ali tu je važno napraviti razliku: gubitak biodiverziteta nije isto što i opasnost od samog bezsemenog voća.
A gde se u ovoj priči pojavljuje GMO?
Tu se često prave najveće zabune.
Genetski modifikovani organizmi nastaju tehnologijama kojima se genetski materijal biljke ciljano menja na način koji se ne događa prirodnim ukrštanjem. Bezsemeno voće, s druge strane, može nastati klasičnim oplemenjivanjem i promenama u broju hromozoma, bez genetske modifikacije.
Zato lubenica bez semenki nije automatski GMO, kao što ni grožđe bez koštica nije dokaz genetske modifikacije.
Isto tako, nema dokaza da jedenje GMO hrane menja ljudsku DNK. Genetski materijal iz hrane se tokom varenja razgrađuje, a procena bezbednosti GMO hrane radi se za svaki proizvod pojedinačno. Svetska zdravstvena organizacija navodi da GMO hrana koja je trenutno na međunarodnom tržištu prolazi procene bezbednosti i da do sada nije pokazano da je njena konzumacija izazvala poznate negativne posledice po zdravlje.
To ne znači da oko GMO tehnologije nema pitanja. Naprotiv – postoje važna pitanja o uticaju na biodiverzitet, mogućem ukrštanju sa drugim biljkama, upotrebi pesticida, kontroli semena i načinu na koji se poljoprivredni sistemi razvijaju. I upravo se takvi uticaji procenjuju u regulatornim postupcima.
Da li onda treba da bojkotujemo bezsemeno voće?
Ne nužno.
Ako volite lubenicu bez semenki ili grožđe bez koštica, nema razloga da ih izbegavate samo zato što nemaju semenke. Sama bezsemenost nije dokaz da je voće štetno ili genetski modifikovano.
Ako želimo održiviji sistem hrane, mnogo je smislenije da razmišljamo o raznovrsnosti sorti, očuvanju lokalnog semena, načinu proizvodnje, zdravlju zemljišta, upotrebi pesticida i podršci lokalnim proizvođačima.
Jer možda najveća opasnost nije u tome što je jedna lubenica ostala bez semenki. Veći problem nastaje ako jednog dana shvatimo da smo, jureći savršeno uniformno, praktično i tržišno isplativo voće i povrće, izgubili previše različitih sorti koje su generacije pre nas čuvale.
Semena nisu samo početak nove biljke. Ona su i deo poljoprivrednog nasleđa, genetske raznovrsnosti i otpornosti našeg sistema hrane. A upravo je to deo priče o hrani o kojem vredi razgovarati mnogo više.
Foto: Magnific/wirestock
