Flaširana voda je dugo predstavljana kao sigurnija alternativa vode koja dolazi iz slavine – ako već nije direktno iz planinskog izvora, barem je pročišćena i bez hemikalija. Međutim, nova studija naučnika sa Univerziteta Kolumbija i Univerziteta Raters pokazuje da flaširana voda može biti daleko lošija kada su u pitanju mikroskopski plastični zagađivači koji mogu proći u krvotok, piše Time.
Godinama naučnici upozoravaju na globalno širenje mikroplastike, koja nastaje kada plastika postane sve manje fragmentirana. Čestice, veličine od pet milimetara (1/4 inča) do 1 mikrometra (1 milioniti deo metra, ili 1/25.000 inča), pronađene su na vrhu Mont Everesta i na dnu najdubljih okeanskih rovova, sa nepoznatim uticajem na zdravlje ljudi i ekosistema. Prethodne studije su pokazale da litra flaširane vode može sadržavati desetine hiljada identifikovanih (barem pod mikroskopom) plastičnih čestica. Međutim, ove studije su se zaustavljale na pragu od 1 mikrometra, uglavnom zbog tehnoloških ograničenja.
Studija objavljena 8. januara u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences koristi novo razvijenu lasersku tehnologiju kako bi pronašla još manje fragmente. Korišćenjem ove nove tehnologije, koju su razvili biofizičari sa Kolumbija univerziteta i ko-autor studije Wei Mina, istraživači su otkrili prosečno 240.000 plastičnih fragmenata po litru flaširane vode.
Približno 90% čestica smatrano je nanoplastikom, koja, kao što samo ime kaže, ima veličinu manju od 1 mikrometra. Za razliku od mikroplastike, nanoplastika može proći kroz creva i pluća u krvotok. Odavde se mogu zadržati u srčanom mišiću i drugim organima, proći krvno-moždanu barijeru do mozga, pa čak i u tela nerođenih beba prelazeći posteljicu.
Nije iznenađujuće da je jedan od najčešćih tipova nanoplastike u tri popularna brenda flaširane vode koje su testirane (naučnici nisu imenovali brendove) bio polietilentereftalat, ili PET, koji je najčešće korišćen u industriji flaširanih pića. Najverovatnije, minijaturne čestice se izlužuju u vodu kada se boca stisne ili kada se poklopac više puta odvije ili zavrne. Druga uobičajena vrsta plastike pronađena u uzorcima flaširane vode bila je najlon. Beizhan Yan, geohemičar i ko-autor studije sa Lamont-Doherty Earth Observatory (LDEO) na Univerzitetu Kolumbija, sugeriše da takve čestice zapravo mogu poticati od filtera dizajniranih da pročiste vodu.
Zasad postoji malo istraživanja koje pokazuje šta, tačno, nanoplastika radi kada uđe u krvotok. Međutim, postoji obilje dokaza da su hemikalije koje se koriste u proizvodnji plastike štetne po ljudsko zdravlje i reprodukciju sisavaca. Čak i ako sama nanoplastika nije štetna, može služiti kao nosilac opasnih hemikalija korišćenih u proizvodnji plastike, poput bisfenola, ftalata, dioksina, organskih zagađivača i teških metala koji su štetni u visokim dozama, povećavajući rizik od raka i utičući na ključne organe poput bubrega, jetre, srca, reproduktivnog sistema i nervnog sistema.
