Južna Koreja je za nekoliko decenija povećala reciklažu otpada od hrane sa svega nekoliko procenata na gotovo 97 odsto. Ključ nisu bile samo nove tehnologije, već i sistem koji građane podstiče da otpad razdvajaju i plaćaju prema količini koju proizvedu.
Otpad od hrane jedan je od velikih, ali često zanemarenih problema savremenih gradova. Milijarde tona hrane godišnje završe nepojedene, dok organski otpad na deponijama može da proizvodi metan, gas sa snažnim efektom zagrevanja.
Južna Koreja je poslednjih nekoliko decenija razvila jedan od najambicioznijih sistema za upravljanje ovim otpadom. Rezultat je da se količina kućnog otpada od hrane koji se reciklira povećala sa 2,6 odsto 1996. godine na gotovo 97 odsto 2023. godine.
Njeno iskustvo sada privlači pažnju i drugih velikih gradova. Među njima je i Njujork, koji je poslednjih godina počeo da razvija sopstveni sistem za odvojeno prikupljanje organskog otpada.
Od krize otpada do sistema za reciklažu
Promena u Južnoj Koreji počela je još tokom 1990-ih, kada je ubrzana urbanizacija dovela do sve većih problema sa odlaganjem otpada i nedostatkom prostora za deponije.
Vlasti su 1995. uvele sistem naplate otpada prema njegovoj količini, a dve godine kasnije odvajanje otpada od hrane postalo je obavezno.
Jedan od ključnih poteza usledio je 2005. godine, kada je odlaganje otpada od hrane na deponije potpuno zabranjeno.
Umesto da završava zajedno sa komunalnim otpadom, organski otpad počeo je da se prikuplja odvojeno i obrađuje za različite namene, uključujući proizvodnju energije.
Sistem je vremenom dobio i tehnološku komponentu. U mnogim stambenim kompleksima danas postoje pametne kante opremljene RFID čitačima. Stanovnik prinese karticu, otvori poklopac i ubaci otpad, dok uređaj meri njegovu težinu. Količina se potom evidentira i ulazi u obračun naknade.
Na taj način otpad od hrane postaje vidljiviji i građanima. Ne plaća se samo „odlaganje otpada“ kao apstraktna stavka, već postoji direktna veza između količine koju domaćinstvo proizvede i troška koji snosi.
Od ostataka hrane do energije
Odvojeno prikupljanje omogućava da se otpad od hrane dalje obrađuje umesto da završi na deponiji. Ukoliko se organski otpad odlaže bez prisustva kiseonika, tokom razgradnje nastaje metan. Njegovo hvatanje i korišćenje za proizvodnju energije može da spreči njegovo direktno ispuštanje u atmosferu.
Jedan od primera je postrojenje za bioenergiju u Daejeonu, koje deo prikupljenog otpada pretvara u energiju. Prema podacima navedenim u BBC-jevom izveštaju, u Južnoj Koreji postoji više od 340 sličnih postrojenja.
Ovakav pristup uklapa se u principe cirkularne ekonomije, u kojoj se otpad posmatra kao resurs koji može ponovo da se upotrebi umesto da se samo odbaci.
Otpad od hrane tako može postati izvor biogasa, energije ili drugih proizvoda, u zavisnosti od načina obrade.
Njujork pokušava da primeni sličan model
Južnokorejski sistem sada služi kao jedan od primera za Njujork. Od oktobra 2024. godine odvajanje otpada od hrane obavezno je za stanovnike grada. Organski otpad treba odlagati odvojeno, u predviđene kante ili odgovarajuće zatvorene posude, nakon čega se prikuplja zajedno sa drugim materijalima namenjenim kompostiranju.
Grad je postavio i više od 400 pametnih kompostera koji su dostupni građanima tokom celog dana.
Ipak, rezultati su još daleko od južnokorejskih. Tokom 2025. godine gradske službe Njujorka obradile su oko 140.000 tona kućnog organskog otpada, odnosno približno devet odsto procenjene količine koju domaćinstva godišnje proizvedu.
Problem nije samo infrastruktura. Potrebno je promeniti i navike građana.
Tehnologija može da pomogne, ali nije dovoljna
Iskustvo Južne Koreje pokazuje da pametne kante same po sebi nisu rešile problem. Njihova efikasnost rezultat je višedecenjske politike koja je kombinovala obavezno razdvajanje otpada, naplatu prema količini, zabranu odlaganja hrane na deponije i razvoj infrastrukture za obradu.
Sistem pritom nije jeftin. Južnokorejska država i dalje izdvaja značajna sredstva za upravljanje komunalnim otpadom, uključujući otpad od hrane.
To pokazuje da prelazak sa deponija na reciklažu i ponovnu upotrebu zahteva ulaganja, ali i dugoročnu promenu načina na koji se otpad posmatra.
U slučaju Njujorka, dodatni izazov predstavlja činjenica da oko 70 odsto stanovnika živi u stanovima, gde je odvajanje otpada složenije nego u individualnim domaćinstvima.
Zato stručnjaci smatraju da bi kombinacija boljeg informisanja, infrastrukture i finansijskih podsticaja mogla da poveća učešće građana.
Šta se dešava kada hrana više nije samo otpad?
Otpad od hrane često posmatramo kao nešto što nastaje u trenutku kada ostatke bacimo u kantu. Međutim, njegov uticaj počinje mnogo ranije. Za proizvodnju hrane potrebni su voda, zemljište, energija, transport i brojni drugi resursi.
Kada hrana završi na deponiji, svi ti resursi su već potrošeni, a dodatno nastaju problemi povezani sa razgradnjom organskog otpada.
Južnokorejski primer pokazuje da se taj tok može promeniti. Umesto pravca „proizvodnja – potrošnja – deponija“, deo otpada može da uđe u novi ciklus kroz kompostiranje, proizvodnju biogasa ili energije.
To ne znači da je problem otpada od hrane rešen. Najodrživije rešenje i dalje je da se hrana ne baca.
Međutim, kada otpad ipak nastane, način na koji ga prikupljamo i obrađujemo može značajno da promeni njegov uticaj na životnu sredinu.
Foto: Unsplash/Pablo Merchán Montes
