Populacija evropskih predatora doživela je izuzetnu promenu. Nakon desetina hiljada godina progona, koji je doveo do istrebljenja sabljozubih tigrova, hijena i pećinskih lavova, u poslednje vreme dolazi do oporavka preostalih grabljivaca na kontinentu.
Na prostoru kontinentalne Evrope, populacije medveda, vukova, risova i rosomaha značajno su porasle zahvaljujući merama zaštite uvedenim pre nekoliko decenija. Danas u Evropi živi oko 20.500 mrkih medveda, što je porast od 17% od 2016. godine, dok populacija evroazijskog risa sada broji 9.400 jedinki, što je povećanje od 12%.
Broj rosomaha dostigao je 1.300, što je skok od 16%, dok je populacija divljih vukova u Evropi porasla za neverovatnih 35% i sada iznosi 23.000 jedinki. Jedina vrsta koja je imala veći rast jeste zlatni šakal, čija populacija – koncentrisana uglavnom u južnoj Evropi – sada broji 150.000 jedinki, što je povećanje od 46% od 2016. godine.
Životinje koje su nekada bile lovljene kao štetočine, dok su njihova staništa pretvarana u obradivo zemljište, sada se vraćaju. Zavijanje vukova, režanje medveda i zvuci njihovih koraka ponovo se čuju u evropskim šumama i ravnicama, piše Guardian.
Neverovatan povratak iberijskog risa
Najimpresivniji povratak među evropskim predatorima u ovom veku ostvario je iberijski ris (Lynx pardinus). Pre 25 godina, u svom poslednjem utočištu na jugu Španije, ostalo ih je manje od stotinu. Ovaj manji i svetlije obojen rođak evroazijskog risa bio je najugroženija mačka na planeti. Danas je njegov status sa „kritično ugroženog“ promenjen na „ranjiv“, jer mu je populacija značajno porasla.
Međutim, spasavanje iberijskog risa zahtevalo je ozbiljnu političku akciju i značajna ulaganja. U Andaluziji su uvedeni zakoni koji su zabranili postavljanje zamki od strane zemljoposednika, pokrenuta je intenzivna kampanja kako bi se lovci privoleli da prihvate prisustvo risa, a na početku je u zaštitu uloženo 33 miliona evra. Kasnije su usledila dodatna ulaganja, uglavnom iz fondova Evropske unije, kako bi se ris ponovo naselio u različite delove Španije i Portugala.
Iako je ova priča oživljavanja vrste ohrabrujuća, ona istovremeno otvara mnoga kontroverzna pitanja, koja će biti u fokusu predstojeće UN-ove konferencije o biodiverzitetu u Rimu.
Kako će Evropa živeti sa sve brojnijom populacijom vukova, medveda i risova?
Ključna pitanja su: kako pravedno nadoknaditi štetu lokalnim stanovnicima čija stada koza ili irvasa stradaju od predatora? Ko treba da plati tu nadoknadu? Povratak velikih grabljivica oduševljava ljubitelje prirode, ali istovremeno izaziva sukobe između ekologa i lokalnih zajednica.
Pre dve godine, lovci su u Švedskoj odstrelili 54 vuka, što je izazvalo bes među zaštitarima prirode, ali i zadovoljstvo među farmerima, koji ih smatraju pretnjom po svoju egzistenciju. Međutim, jedno istraživačko udruženje postavilo je pitanje: ko se uopšte smatra „lokalnim stanovništvom“?
Problem specifičan za Evropu
U drugim delovima sveta, autohtoni narodi uživaju posebna prava i zaštitu. U Evropi, jedina priznato autohtona zajednica su Sami, koji žive u delovima Švedske, Norveške, Finske i Rusije.
„Za ostatak kontinenta, ‘lokalno stanovništvo’ može obuhvatiti gotovo bilo koga, što otežava utvrđivanje s kim raditi na razvoju strategija za suživot s predatorima“, navode Peterson i njene kolege u radu objavljenom ove nedelje u časopisu People and Nature. Posebna žarišta sukoba između ljudi i grabljivica su širenje populacije medveda u Pirinejima, vukova u Italiji i rosomaha u Skandinaviji.
„Ključna stvar je da ćemo uskoro morati da naučimo kako da živimo sa predatorima na način koji dosad nije viđen“, dodaje Peterson. „U prošlosti smo tolerisali njihovu brojnost, ali tada je bilo prihvaćeno da ih se drži pod kontrolom nasiljem i strahom. Sada to više nije moguće – ne možete jednostavno izaći i pucati u medveda ili vuka, jer biste mogli završiti sa kaznom ili zatvorskom kaznom.“
