U starom Rimu i Kini urin se koristio kao đubrivo, a sada se poljoprivrednici u američkoj saveznoj državi Vermont vraćaju ovoj praksi kako bi povećali prinose i smanjili ekološki otisak.

Betsi Vilijams i njene komšije iz ruralnog Vermonta poslednjih 12 godina prikupljaju urin i doniraju ga lokalnim farmerima. „Svi unosimo hranljive materije kroz ishranu, a urin nam omogućava da ih vratimo u prirodu i ponovo iskoristimo za uzgoj hrane,“ objašnjava Vilijams.

Njihov projekat, nazvan Urine Nutrient Reclamation Program (UNRP), godišnje sakupi oko 45.000 litara urina, koji se zatim pasterizuje i koristi za đubrenje njiva. Naučnici su otkrili da urin može udvostručiti prinose biljaka poput kelja i spanaća i poboljšati rast čak i na siromašnim zemljištima, piše BBC.

Ključni sastojci koji urin čine moćnim đubrivom su azot i fosfor – iste materije koje se dodaju industrijskim veštačkim đubrivima. Međutim, njihova proizvodnja zahteva ogromne količine fosilnih goriva i stvara toksičan otpad. S druge strane, urin je prirodan, besplatan i uvek dostupan. „Svi piškimo. To je neiskorišćen resurs,“ kaže Vilijams.

Osim što povećava prinose, upotreba urina smanjuje zagađenje voda. Kada urin dospe u reke i jezera kroz kanalizaciju, višak hranljivih materija izaziva prekomeran rast algi, što uništava vodene ekosisteme. Preusmeravanjem urina na poljoprivredna zemljišta, ovaj problem se smanjuje, dok se istovremeno poboljšava kvalitet zemljišta.

Ovaj sistem, poznat kao “peecycling” (reciklaža urina), širi se i van Vermonta. U Parizu volonteri skupljaju urin kako bi zaštitili reku Senu i proizvodili ekološko brašno za bagete. Slični projekti postoje i u Švedskoj, Južnoj Africi, Nepalu i Nigeru.

Ipak, postoji niz izazova – od transporta urina do birokratskih prepreka. U Vermontu, potražnja farmi za ovim đubrivom već je veća od ponude, ali regulative otežavaju širenje programa. „Nema kategorije za urin, pa nas često svrstavaju u otpadne vode,“ kaže Džamina Šupak, direktorka REI organizacije.

Uprkos svemu, tim iz Vermonta nastavlja da razvija sistem za separaciju i koncentraciju urina, kako bi olakšao njegovu upotrebu u poljoprivredi. „Naš odnos prema ljudskom otpadu mora da se promeni,“ kaže Vilijams. „Ljudi misle o reciklaži plastike i papira, ali ne i o sopstvenom otpadu. Vreme je da to promenimo.“