Požar koji je prethodnih dana zahvatio područje Deliblatske peščare stavljen je pod kontrolu, ali priča se time ne završava. Iza dima, izgorele vegetacije i opožarenih površina ostaje pitanje koje je mnogo veće od samog požara: šta se dešava sa jednim od najvrednijih prirodnih prostora Srbije kada vatra prođe kroz njega?
Deliblatska peščara nije samo velika površina pod šumom. To je složen ekosistem u kojem se smenjuju šumska, stepska i močvarna staništa, a u njima žive brojne biljne i životinjske vrste. Upravo ta raznovrsnost čini ovaj prostor važnim ne samo za Srbiju, već i za širi region Panonske nizije.
Tokom ovogodišnjih požara, visoke temperature, suša i jak vetar dodatno su otežavali posao ekipama na terenu. Prema izveštaju Associated Pressa od 7. avgusta, vatra je zahvatila područje u blizini Deliblatske peščare, dok su vatrogasci koristili i helikoptere za gašenje. Istovremeno, požari su zahvatili i druge delove Srbije.
Danas, 10. avgusta, dostupni izveštaji navode da je požar u Deliblatskoj peščari stavljen pod kontrolu. To, međutim, ne znači da su posledice nestale zajedno sa plamenom.
Priroda koja nije nastala preko noći
Deliblatska peščara prostire se na prostoru južnog Banata i predstavlja jedinstvenu kombinaciju peščanih dina, stepa, šuma i močvarnih područja. Njeno poreklo vezano je za velike promene koje su se u ovom delu Panonske nizije dešavale hiljadama godina.
Danas je teško zamisliti da je ovaj prostor nekada bio gotovo ogoljen pesak koji je vetar pomerao, a da je vremenom nastao pejzaž u kojem se smenjuju potpuno različita staništa.
Upravo zbog toga Deliblatska peščara nije vredna samo zbog svojih šuma. Njena vrednost je u celom sistemu koji funkcioniše zajedno.
Biljke stabilizuju zemljište, životinje zavise od određene vegetacije, predatori zavise od plena, a voda i zemljište stvaraju uslove za opstanak čitavih zajednica.
Kada veliki požar prođe kroz takav prostor, ne nestaje samo ono što je vidljivo.
Ne gore samo stabla
Kada kažemo da je izgorela određena površina, lako je zamisliti samo stabla i rastinje koje više ne vidimo. Međutim, posledice požara mnogo su šire.
Vatra menja strukturu vegetacije, uništava deo staništa i ostavlja zemljište izloženo. Životinje koje su izgubile zaklon i izvore hrane moraju da pronađu druga mesta, dok se vrste koje zavise od veoma specifičnih uslova teže prilagođavaju promenama.
Poseban problem predstavljaju retke vrste čija su staništa ograničena na nekoliko lokaliteta.
U Deliblatskoj peščari postoje upravo takve vrste. Na njenim stepskim područjima žive tekunice, koje su važan deo lanca ishrane za pojedine ptice grabljivice. Tu su i brojne druge životinje i biljke koje zavise od specifičnih uslova koje pružaju peščarska i stepska staništa.
Zato se posledice požara ne mogu svesti na jednostavno pitanje koliko je stabala izgorelo.
Ekosistem se ne vraća čim izraste nova trava
Jedna od čestih zabluda jeste da se priroda posle požara jednostavno „vrati“ čim počne da raste nova vegetacija.
Priroda zaista ima sposobnost oporavka, ali taj proces može biti dug i ne mora značiti povratak na stanje koje je postojalo pre požara.
Prvo se menjaju biljke koje mogu da opstanu u novim uslovima. Zatim se menjaju životinje koje od njih zavise. Menja se dostupnost hrane, zaklona i prostora za razmnožavanje.
Kod šumskih ekosistema posebno je važno vreme. Stablo koje je izraslo nakon požara ne može za nekoliko godina da pruži iste uslove kao zrela šuma koja je postojala decenijama.
Zato se oporavak jednog ekosistema ne meri samo time kada će ponovo biti zelen.
Zašto je Deliblatska peščara važna i van svojih granica
Vrednost ovog područja ne završava se na šumama.
Deliblatska peščara povezana je sa Dunavom i njegovim močvarnim staništima, među kojima je i Labudovo okno, međunarodno značajno vlažno područje. Takva mesta predstavljaju važna područja za ptice tokom migracija, ali i za brojne druge vrste.
To je još jedan razlog zbog kojeg se Deliblatska peščara ne može posmatrati kao izolovana površina.
Ona je deo šireg prirodnog sistema u kojem su šume, stepe, reke i močvare međusobno povezane.
Požar može da se ugasi za nekoliko dana. Prirodi treba mnogo duže.
Za ljude na terenu, prvi cilj je bio da se vatra zaustavi i spreči njeno dalje širenje. Taj posao sada ulazi u mirniju fazu.
Za prirod tek počinje mnogo duži proces.
Biće potrebno vreme da se vidi koliko je staništa izgubilo svoje funkcije, kako će se vegetacija obnoviti i koje će se vrste vratiti. Neke posledice će biti vidljive odmah, dok će druge postati jasne tek tokom narednih sezona.
Zato se priča o požaru u Deliblatskoj peščari ne završava poslednjim plamenom.
Ona se nastavlja pitanjem kako će izgledati ovaj prostor za nekoliko godina i šta će od njegovog nekadašnjeg ekosistema tada biti sačuvano.
Jer kada izgori šuma, ne nestaju samo stabla.
Nestaje deo prostora koji je godinama stvarao uslove za život čitavom nizu biljaka i životinja.
A ono što priroda gradi decenijama, vatra može promeniti za nekoliko sati.
Foto: Unsplah/Imkara Visual
