Svetski dan napuštenih životinja, koji se obeležava 4. aprila, predstavlja važan datum u kalendaru svih onih koji se zalažu za prava životinja. Ovaj dan je posvećen podizanju svesti o milionima pasa, mačaka i drugih životinja koje svake godine budu napuštene ili izgubljene, ostavljene da lutaju ulicama ili se bore za opstanak u prihvatilištima. Ovaj dan poziva na solidarnost, razumevanje i hitnu akciju kako bi se pružila potrebna zaštita i ljubav napuštenim životinjama širom sveta.

Nažalost, situacija u Srbiji nije ništa manje zabrinjavajuća. Sa velikim brojem napuštenih životinja koje se svakodnevno suočavaju sa izazovima preživljavanja na ulicama, potreba za sistemskim rešenjima i većom društvenom odgovornošću postaje sve očiglednija. Problematika napuštenih životinja u Srbiji odražava složen skup izazova, uključujući nedostatak adekvatne infrastrukture za zbrinjavanje, ograničene resurse, kao i potrebu za većom edukacijom javnosti o odgovornom vlasništvu i brizi o životinjama.

Na ovu temu, razgovarali smo sa Brankom Švonjom, osnivačicom Udruženja za zaštitu i dobrobit životinja DogGo iz Novog Sada, koja je podelila sa nama svoje viđenje situacije, izazove sa kojima se svakodnevno susreću, ali i to kako društvo i država mogu i trebaju da učestvuju u rešavanju ovog problema.

• Već duži niz godina se bavite problemom napuštenih životinja u Srbiji. Koji su glavni izazovi sa kojima se suočavate u vašem radu? Kakva je trenutna situacija u našoj državi?

Nerazumevanje, nezainteresovanost i manjak empatije, na svim nivoima – od pojedinaca do državnih ustanova, su neki od glavnih izazova sa kojima se susrećemo svaki dan, ali o tome bih mogla pisati romane. Kada bi država bila zainteresovana da reši problem napuštenih životinja, tj. pasa i mačaka na ulicama,problemi bi mogao uspešno da se rešen kroz par godina, i to naravno na human način.

Ipak sve više imam utisak da je sitacija iz godine u godinu sve gora i nažalost nisam usamljena u tom mišljenju. Ono što je poražavajuće jeste da koliko god se vi trudili kao pojedinac, rezultati su zanemarljivi. Dok vi spasite jedan život, na ulici se stvori novih pet.

• Na koji način država trenutno podržava ili ne podržava napore u zaštiti napuštenih životinja? Postoje li određeni zakoni ili mere koje bi mogle znatno poboljšati situaciju, a da ih trenutno nema ili se ne primenjuju efikasno?

Država je 2009. donela Zakon o dobrobiti životinja koje je u načelu dobar, ali njegova primena je diskutabilna, a kontrola primene i sankcionisanje, koliko smo mi upoznati, nikakva. Po društvenim mrežama smo mogli da vidimo kakvo je stanje u prihvatilištima i da te ustanove više podsećaju na logore nego na kolektivne smeštaje, šta bi oni ustavari trebali da budu.

Prvo i osnovno je da sve životinje budu obeležene, i ovo jeste definisano zakonom, ali smo svi svedoci da je mrtvo slovo na papiru. Ovo ide ruku pod ruku sa pitanjem odgovornog vlasništva i shvatanja da životinja nije igračka koji možeš da baciš kad ti više ne treba već obaveza i odgovornost na koju se obavezujete narednih preko 10 godina. Ovim putem želim da pohvalim Hrvatsku i dopune zakona koje su nedavno stupile na snagu, gde je napuštanje životinja uvedeno kao novo krivično delo za koje je propisana kazna zatvora. 

Drugo, i takođe veoma važno, jeste kontrolisanje populacije. Uzrok svih naših problema je upravo ova stavka. Kod nas u zakonu definisano je da vlasnik mora da spreči parenje tj. neželjeno lego, što nije slučaj u praksi, i veliki broj životinja upravo tako završi na ulici.

Osim toga, ne treba zanemariti ni činjenicu da su psi postali i lak izvor zarade, te se po oglasima mogu svakodnevno naći psi koje ne prodaju registrovane odgajivačnice, što je takođe zakonom definisano i zabranjenio. 

Usled popularizaciju ove vrste “biznisa”, zbog prevelike ponude, psi su postali jako učestala “roba” i samim tim im je cena opala, a kad ni po tim “dumping” cenama ne mogu da ih prodaju, oni ih puste na ulicu, te smo svedoci sve većeg broja rasnih pasa koji lutaju ulicama, a za koje smo sigurni da na njoj nisu rođeni.

• Da li to onda znači da bi se problem rešio ukoliko bi postojao sistem koji “tera” na poštovanje zakona? Kako pojedinci i zajednica mogu da se uključe i pomognu u ovim naporima?

Kad uzmeo sve ovo u obzir, država bi samo kontrolom primene zakona i adekvatnim sankcionisanjem mogla da reši pola problema, a drugu polovinu bi primenom ostalih mera mogla da reši kroz period od 5-10 godina,na human način po ljude i životinje.

Naravno, pored države koja bi trebala da uspostavi sistem i primenjuje zakon, jako bitan faktor u rešavanju ovog problema su i pojedinci i nevladin sektor. Izuzetno je bitna dobra saradnja na svim nivoima, a koju mi nažalost trenutno nemamo ni na jednom.

Mi, kao i mnoga druga udruženja, smo skup par pojedinaca čije delovanje u najvećoj meri zavisi od dobre volje nekih drugih pojedinaca i njihove spremnosti da pomognu. Iako ovaj krug dobrih ljudi raste iz dana u dan, apeli putem društvenih mreža da se obezbede sredstva, odnosno hrana, zaštite i neophodni veterinarski pregledi/usluge/intervencije nisu dugoročno i održivo rešenje.

Ipak, ja i dalje ne gubim volju i nadu da će stvari da se promene i nadam se da ću možda baš i putem ovog teksta naći istomišljenike, saborce i ljude sa istom vizijom i misijom.

Više o Udruženju DogGo i njihovim inicijativama možete saznati putem Instagram stranice @doggo.serbia, dok na stranici @doggo.adopt možete videti njihove štićenike koji traže dom. 

Foto: Sofija Dobranić/DogGo